Рус Срб

Русија на Балкану: поглед у будућност

-преузето са сајта Нови стандард-

Београд је недавно био домаћин конференције „Русија на Балкану: Поглед у будућност“, за коју би се могло рећи да се прилично разликовала од сличних догађаја одржаних у последње време

У недељи за нама Београд је био место одржавања конференције „Русија на Балкану: Поглед у будућност“, за коју би се могло рећи да се прилично разликовала од сличних догађаја одржаних у последње време. Ову конференцију организовали су Међународни дискусиони клуб „Валдај“, престижни интернационални форум који се од 2004. године одржава под покровитељством руског председника Владимира Путина и представништво Россотрудничества у Србији – Руски дом у Београду, који је уједно био и домаћин одржавања конференције 24. јуна. Ово је иначе први пут да се заседање клуба „Валдај“ одржава изван граница Руске Федерације.

Јевгениј Примаков, руководилац Россотрудничества, руске Федералне агенције за послове ЗНД, сународнике у иностранству и међународну хуманитарну сарадњу, дао је највећи допринос организацији ове руско-српске конференције. Унук бившег руског премијера Јевгенија Примакова активно је и учествовао у дискусијама, а поред њега у раду конференције учешће су узели и кључни српски политичари: председник Народне скупштине Србије Ивица Дачић, министри спољних и унутрашњих послова Никола Селаковић и Александар Вулин, као и копредседник Међувладиног српско-руског комитета за трговину, економску и научно-техничку сарадњу, министар Ненад Поповић.

Оцене учесника

Изјаве високих представника српске политичке сцене представљале су свакако најзанимљивији део конференције, и њихове изговорене речи нису могле а да не наиђу на  допадање руској страни. Ивица Дачић, присећајући се како је као студент долазио у Руски дом по књиге, приметио је да су тренутно руско-српски односи на најбољем нивоу који зна ова генерација Срба, а „Србија ни минут није размишљала када је одбила да уведе антируске санкције, упркос спољном притиску, и то неће ни у будућности учинити“.

О неприхватљивости увођења санкција против Русије (што Брисел директно захтева од Београда) говорио је и српски министар спољних послова Никола Селаковић, који је прошле јесени на тој дужности заменио Ивицу Дачића. Он је подвукао да „Србија своју будућност види у Европској унији, али цена тога не сме бити заустављање, већ напротив јачање сарадње са нашим традиционалним пријатељима, пре свега са Руском Федерацијом“. „Наша земља је спремна да сарађује са свим партнерима, без обзира у ком делу света се налазе. Али Србији нико неће бирати пријатеље, као што не бирамо оца и мајку, отаџбину и празнике које ћемо славити. Добро знамо ко су нам пријатељи“.

Шеф српске дипломатије подсетио је на заједничку историју Србије и Русије у Првом и Другом светском рату, истакавши да је „наша дужност да наставимо да се боримо против покушаја прекрајања историје и новог тумачења фашизма“. Говорећи о Храму Светог Саве, министар спољних послова Србије рекао је да је „помоћ Русије у украшавању храма више него огромна, и да ће тај симбол нашег пријатељства стајати вековима“.

Српски министар унутрашњих послова Александар Вулин је у свом обраћању подсетио на пролеће 1999. године, када је НАТО бомбардовао Југославију 78 дана. „Све што се чини против нас на крају је намењено Русији. НАТО агресија на Србију 1999. године била је почетак напада на Русију и Русија је то схватила“, рекао је Вулин, истичући да Србија никада неће ући у НАТО и да ће остати војно неутрална. Шеф српског МУП-а нагласио је да се никада није суочио са притиском Москве. „Никада нам није речено: учините то и то, иначе ћете осетити снагу Русије“.

Свакако, поред свих уверења да Београд никада неће увести санкције Москви и да се никада неће придружити НАТО-у, српски званичници су нешто и прећутали. Чињеница је да већ дужи низ година остаје нерешено питање додељивања дипломатског имунитета запосленима у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, који је створен 2012. године да пружа помоћ у ванредним ситуацијама у региону. Истовремено, НАТО официри уживају у Србији дипломатске привилегије од 2016. године.[1]

Ватрогасна вежба у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу (Фото: mup.gov.rs)

Министар Ненад Поповић оценио је да у сложеним геополитичким условима у којима се налази Балкан, где је, како каже, већ снажно присуство НАТО пакта и западних сила, Србија мора да има снажну и стратешку сарадњу са Русијом да би била у стању да води независну и суверену политику. Србија је одлучила да води и војно неутралну политику, што значи да не жели да приступи ниједном војном савезу, посебно не НАТО пакту који је над нама извршио агресију 1999. године.

Како је рекао, потребна нам је стратешка сарадња са Русијом у економији, безбедности, високим технологијама и здравству и појаснио да развој стратешке економске сарадње са Русијом не значи да се Србија окреће Русији науштрб сарадње са својим западним партнерима, већ да на тај начин јача своје капацитете да води независну и суверену економску политику.

„Стара и велика идеја гласи да Балкан припада балканским народима. Да би балканске земље биле независне и да би водиле суверену политику морају да имају развијену сарадњу и са Западом и са Русијом“, казао је Поповић уз нагласак да је кључ у равнотежи, а не у опредељивању за једну страну.

Поповић сматра да је најбољи начин да земље Балкана, а међу њима и Србија, сачувају своју самосталност тај да поред сарадње са Западом остваре и чврсту сарадњу са Москвом. За Србију без Русије нема независне државне и националне политике и у случају Србије се то показало на бројним темама које су од кључног националног и државног значаја за Србију. „Од Косова, где нам Русија даје подршку у заштити нашег суверенитета и међународног права, преко Републике Српске, где Русија као гарант Дејтонског споразума не дозвољава одузимање надлежности РС, до стављања вета у Савету безбедности на покушај да српски народ буде проглашен као геноцидан“.

Додао је да је последњи пример обнове нашег суверенитета производња вакцина Спутњик В на институту „Торлак“ и да је то учињено захваљујући Русији, а да ће производња вакцина у будућности представљати питање од највишег значаја за националну безбедност сваке државе.[2]

Америчка агенција Асошиејтед прес поводом ове конференције на којој су говорили високи српски званичници пише да Србија, која формално тежи чланству у ЕУ, гради блиске везе са Русијом и Кином, упркос упозорењима са Запада на наводни „малигни утицај“ те две силе на Балкану. У извештају са конференције „Русија на Балкану – поглед у будућност“, АП наводи да је Београд још једном обећао да никада неће увести санкције Русији, упркос позивима Европске уније Србији да усклади спољну политику са тим блоком 27 земаља ако жели да постане чланица.

Ова агенција подсећа притом да се Србија, за разлику од Црне Горе, Северне Македоније и Албаније, није придружила западним санкцијама против Русије, уведеним због укључивања полуострва Крим у састав Русије, као  ни због затварања руског опозиционара Алексеја Наваљног.[3]

Руски опозициони лидер Алексеј Наваљни окружен новинарима у авиону на аеродрому у Берлину непосредно пре лета за Москву, 17. јануар 2021. (Фото: AP Photo/Mstyslav Chernov)
Руски опозициони лидер Алексеј Наваљни окружен новинарима у авиону на аеродрому у Берлину непосредно пре лета за Москву, 17. јануар 2021. (Фото: AP Photo/Mstyslav Chernov)

На конференцији је учествовао и Синиша Атлагић, директор Центра за руске студије Факултета политичких наука. Према речима професора, долазак Међународног дискусионог клуба „Валдај“ у Србију важан је догађај, јер би Руси и Срби требало боље да се упознају, упркос чињеници да имају веома добре, дугорочне везе. „Главни недостатак савремене руске јавне дипломатије је тај што често нема јаких веза између младих двеју земаља. Управо овај период развоја, када млади још увек студирају јесте главни степен социјализације. А ако у овом тренутку успоставите чврсте везе са неком државом, оне ће то остати до краја живота, и у том смислу је најважнија универзитетска сарадња, јер су студенти будућа елита земље, која ће утицати на јавно мњење и они ће тада одредити политику. Односи Русије и Србије данас су много бољи него пре 10 година. Осећа се да сарадња јача, али још увек треба много учинити да се ове везе ојачају на дужи период“.

Поред тога, значајан проблем према Атлагићу је и недостатак пуноправних руских медија на Балкану. „Русија овде не популарише своју популарну културу, не види се уобичајени живот њених региона, како живи руски народ, и као резултат тога Срби о томе не знају готово ништа. Само генерација 50+ памти много тога о руској класичној култури, али готово ништа о масовној култури. Без телевизије – а у Србији је она и даље главни извор информација – немогуће је постићи овај циљ.“. Атлагић није игнорисао и проблем децентрализације и нејединства различитих невладиних организација укључених у сарадњу са Русијом. „Готово у сваком граду Србије, чак и у малом, постоје неке организације попут руско-српских друштава пријатељства које покушавају нешто да учине. Али чини се да највеће структуре које постоје у  Београду, а функционишу на научном или неком другом нивоу, раде више „за себе“. Стога је потребно да постоји нека врста централизације – и у финансијском и у организационом смислу“.[4]

Повратак Русије на Балкан

Међународни односи на Балкану се динамично развијају. Регија је од велике важности за Москву, што се објашњава културним, верским и политичким везама Русије са народима региона. Те везе са Србијом су посебно значајне. Москва и Београд имају сличан став о многим питањима међународне агенде, развијају заједничке економске, инфраструктурне и енергетске пројекте. Посебан статус руско-српских односа ојачан је практичним корацима. Србија се није придружила политици санкција ЕУ против Русије, а од 10. јула започиње интеракцију са Евроазијском економском унијом у оквиру зоне слободне трговине. Сарадња Русије и Србије у гасном сектору ојачана је лансирањем новог гасовода Балкански ток. Ово су била само нека од питања која су била у средишту расправе током две сесије конференције: Изгледи за сарадњу Русије и Србије у економској сфери; Изгледи за сарадњу Русије и Србије у хуманитарној и културној сфери.

Истакнути стручњаци и стручњаци у области међународног права, међународних односа, економије, науке и културе такође су учествовали на руско-српској конференцији Међународног дискусионог клуба „Валдај“.

На две радне седнице конференције које су биле посвећене руско-српској сарадњи у економској и хуманитарној сфери такође су поменути недостаци, али је ипак главна пажња била усмерена на позитивне аспекте. С обзиром на пандемију, покретање производње руске вакцине против коронавируса Спутњик Ве у Србији проглашено је једним од најуспешнијих заједничких пројеката на пољу економске и хуманитарне сфере. С друге стране, међу учесницима конференције преовладао је закључак да становници Србије практично не знају за активност Руске хуманитарне мисије и Руско-српског хуманитарног центра, а то је важан део руске јавне дипломатије.

Ова чињеница указује на потребу да би у Србији требало да започне са радом руски ТВ канал, са чим у вези је главна уредница телевизије РТ Маргарита Симоњан  29. априла 2021. године рекла да је за почетак рада канала на српском језику потребно само шест месеци, али и одговарајући налог руске владе. Она је то изјавила на отварању Руског балканског центра у Београду, који од тада није одржао ниједан јавни догађај. Учешће високих званичника Русије и Србије на конференцији „Валдајског клуба“ даје извесне наде да ће се овог пута прећи са речи на дела. Руска јавна дипломатија има огроман потенцијал у Србији, али то може остварити само на квалитативно новом нивоу. У супротном, САД, ЕУ и Кина ће кроз неколико деценија засенити Русију.[5]

У постхладноратовском периоду, Русија је за непуне две деценије доживела пад и успон. То њено кретање може се означити као лук од Горбачова, преко Јељцина, до Путина. Русија је после 1989. године, не само променила свој глобални систем, већ је и пребрзо напустила своје геостратешке интересе, наивно верујући да се свет креће ка мултиполаризму.Овим је она изгубила значајне геополитичке позиције у Европи и на Балкану. Јељцинова владавина довела је до колапса руске привреде и њених оружаних снага. Са доласком Путина настаје привредни опоравак и стабилизација Русије праћен повратком Русије на међународну сцену у функцији одбране међународног поретка ОУН. Таква стабилизација Русије од значаја је и за Европу и за свет, али и за Балкан. Русија се све више не само супротставља униполарном глобализму САД, већ је и активна у борби за мултиполарни свет, а против асиметричне глобализације „Made in USA“. На примеру противљењу независности Косова и Метохије, Русија је демонстрирала доследност у одбрани међународног права и међународних односа.

Повратак Русије на Балкан могућ је дугорочно преко геоекономије, значајним инвестицијама у области нафтне индустрије, гаса и других енергената, и преко геокултуре. Имајући у виду припадност великог броја балканских земаља источном културно-цивилизацијском кругу – православљу, може се очекивати да кроз обнову међукултурне сарадње између Русије, Србије и балканских земаља, па и формирања заједничких универзитетских институтција (као што би то био нпр. Свеславенски унивезитет науке и уметности), перспективно би се могли обликовати нови односи који би јачали духовне везе Срба, осталих балканских Словена и Русије. Посебно имајући у виду експанзионистичку политику Ватикана према овом простору, неопходно је јачати културне везе Русије и балканских земаља.

Руски дом у Београду (Фото: Wikimedia/PedjaNbg, CC BY-SA 3.0)

Свакако, Русија се може вратити на Балкан пре свега новом и доследном међународном политиком која ће бити отворена према изазовима света, принципијелно се залажући за поштовање међународног права, за мир и равноправност свих народа. Таква политика која надилази блоковске поделе и повратак на период Хладног рата може бити изазовна и привлачна и добити подршку других народа и земаља широм света. Речју, само борбом за мултиполарни свет, Русија може остварити нови утицај, афирмишући и своју нову позицију и дајући допринос демократском развоју света.

Живимо у савремености где се остварује сценарио Бжежинског о геостратешкој доминацији и лидерству САД. Суштина те политике је нови империјализам, реколонизација и протекторација света под вођством САД. Американци су, после 1989. године, помоћу комбинације „меке“ и „тврде“ стратегије, лако освојили Балкан и простор тзв. нове Европе. Они сада хитају ка опкољавању Русије и евроазијским просторима. Поставља се питање: да ли постоји контраофанзива оваквој тенденцији? Треба рећи да је Русија из дефанзиве тек у процесу консолидације и да је још увек заокупљена собом.

Имајући у виду нове реалности у свету, Европи и на Балкану, Србија мора редефинисати приоритете своје спољне политике у одбрани националног и државног интереса. Суочени смо са геостратешким ударима на положај Србије и њен државни суверенитет. Србија се у процесима натоизације Балкана и дефанзивне, марионетске политике њихових елита, налази изолована и од својих суседа, као последња енклава отпора неоимперијализму. Због тога је извесно да ће се наставити са ударима на њен суверенитет и сламање њене „политичке кичме“. Борба за повратак Косова и Метохије под њен суверенитет неће бити лака и биће неизвесна. Натоизација Балкана налази се у завршном чину, а случај производње државе Косово од стране САД није у функцији мира већ је у функцији стварања дугорочног жаришта нестабилности и сукоба у Европи. После Југоисточне Европе на реду је „балканизација“ Евроазије и одмеравање геостратешких игара на том простору.

Но, како ништа није готово у историји – за очекивати је и у Европи и на Балкану буђење отпора насилној американизацији света, у борби за аутономност и еманципацију народа и грађана. На самом Балкану нису решена, већ су само отворена, српско, албанско и македонско питање, око њих ће се у наредним деценијама водити борбе, дипломатске и друге. Њихово принципијелно решавање зависиће и од промена у глобалним односима моћи, али и од буђења самосвести балканских народа да они сами демократски треба да уређују своје односе са суседима и разрешавају своје конфликте на принципима равноправности, а не хегемоније.

Србија и Русија традиционално слове као савезничке земље, али њихов однос није био увек задовољавајући за обе државе нити су једна другој увек биле у средишту интереса. Наравно, Србија као мања и политички слабија земља чешће је тражила помоћ и заштиту од Русије. Са друге стране, положај Србије важан је фактор привлачности великим силама који ју је чинио вредном заштите. Но, Запад као сила већа и од Србије и од Русије показао се важнијим саговорником и за Србију и за Русију са којим су договор и преговори од кључног значаја за постизање националних интереса, па ће главни фокус српске и руске спољне политике посебно и даље остати однос са западним силама, а међусобно приближавање или удаљавање у политичком смислу ће, између те две земље, бити последица положаја и односа са западним земљама и интеграцијама.

Од распада савезних држава којих су биле део Србија и Русија показују различите сценарије у којима виде побољшање свог положаја. Док Србија у ратним догађањима и пред претежно негативним ставом Запада спас тражи у нагињању ка Русији и евоцирању позитивних емоција о њиховом односу, Русији за опоравак треба Запад, али за повратак на „стару славу“ треба се и одбранити од Запада и ширења западних интеграција на исток. Потези званичне Русије показују да је Русији примарно подручје интереса за остварење безбедности пост-совјетски простор. За Путина је важно одржати тај традиционални утицај Русије на простор бившег СССР-а као и успоставити безбедносне савезе јер су то земље њеног непосредног окружења и „последња линија одбране“ од утицаја Запада. У том смислу Србија има стратешку важност за Русију, па улазак Србије у НАТО никако није прихватљива опција за Русију. Доказивање и одмеравање снага са Западом јачи је аргумент за ангажман Русије око Србије, конкретно око Косова и Метохије, него остварење неких њених циљева у Србији или на Косову.

Заставе Русије и Србије (Фото: Министарство одбране Републике Србије)
Заставе Русије и Србије (Фото: Министарство одбране Републике Србије)

Практични интереси руског ангажмана у Србији могу се свести на интересе на подручју енергетике и привреде, али без јасних политичких смерница или циљева који би понудили Србији неки конкретан пут као алтернативу Европској унији. Због свега тога реченог одговор на питање јесу ли односи између Русије и Србије сметња уласку Србије у ЕУ и НАТО аргументовано показује да однос Русије према Србији није битна препрека уласку Србије у те интеграције. Историја односа двеју држава и њихови примарни интереси од деведесетих године прошлог века показали су да је неко свевременско „братство“ између руског и српско народа само мит којем се углавном окреће део Срба и који никако није једнако подржан с руске стране, већ се однос Русије према Србији темељи на њеним прагматичним интересима.

„Геополитички крст“

Балкан је за Сједињене Државе посебно важан те су оне настојале да на овом простору, након Хладног рата, остваре неколико циљева.

Први – искористити економско и војно посустајање и геополитичку дефанзиву Русије за запоседањем кључних стратешких простора Балкана и дугорочније спречавање Руске Федерације да се врати у, за њу другу по значају, виталну геополитичку зону (примарна је простор земаља бившег СССР-а).

Англосаксонске силе су користиле идеолошки сукоб Исток-Запад да би оствариле своја најмање два важна стратешка циља. Први је да се „под плаштом борбе против комунизма“ обрачунају и потисну што више свог најважнијег геополитичког противника у борби за светску моћ, Русију. Ако се таква сила (Русија) и не може лако опрхвати у миру, онда се на Балкану српски фактор („мали Руси“) могу деструисати далеко лакше, и на тај начин постићи најмање два циља. Први је смањење државе и моћи српског фактора на Балкану, чиме он у будућности неће представљати савезника који би много значио руским интересима, поготово у случају потенцијалног распламсавања борбе између Москве и англосаксонских сила. Друго, малтретирање и поражавање Срба као руског савезника на Балкану, био би велики шамар Русији и опомена другим земљама да није захвално бити пријатељ са Русијом.

Запад на глобално важном Балкану стереотипно идентификује српског чиниоца као „руску предстражу“ коју је неопходно што више и дугорочно ослабити. У тој регионалној (балканској) стратегији обуздавања, Косово и Метохија се од геокултурног, геополитичког и геоекономског „адута“ српске моћи насилно трансформишу у једног од њених главних балансера. Запад жели да Србију пацификује, сведе на ниво моћи који је нижи од албанског и хрватског фактора, да је институционално дестабилизује и регионализује, уведе у НАТО и учини у сваком погледу безопасном и небитном.

Борба која се води између две велике светске геополитичке концепције указује нам да атлантистичка предњачи на балканском простору и прорачунато стеже обруч – на балканској „шаховској“ табли око православне Србије, а на евроазијској „шаховској“ табли око православне Русије. С друге стране, у многим научним круговима се полемише о „паду“ Америке и њеној „неспособности“ да и даље буде водећа светска сила. Те две крајности изазивају следеће питање: „Да ли ће Русија успети да пронађе простор за експанзију своје моћи између америчког „успона“ и „пада“!?

Одговор на ово питање није једноставан. Прво, неминовно је да Русија представља једну од најмоћнијих светских држава, али она није једина сила поред Америке. Успон Кине, буђење Индије, као и демографски бум у муслиманском свету, јесу фактори који могу да изазову потрес глобалних размера и на тај начин промене могућности руског проналажења простора између америчког „успона“ и „пада“. Друго, Америка је балканским геополитичким луком учврстила тампон зону, а изолацијом Србије у „срцу“ Балкана онемогућила је озбиљније руске активности на овом простору.

Контролисани сукоби на руским границама – на Блиском истоку и у Украјини – захтевају додатно руско ангажовање и материјалне издатке. Другачије речено, генерисањем нестабилности у руском „дворишту“ спречава се, барем на одређено време, озбиљније руско ангажовање у удаљенијим деловима света, па и на Балкану. Закључак је да се амерички утицај проширио и учврстио на Балкану, остављајући Русији минималан маневарски простор и могућност за озбиљнији утицај. Међутим, то не искључује потпуно Русију, будући да она на овом простору још увек види Републику Србију и Републику Српску као потенцијалне савезнике, што нам потврђују актуелне посете руских званичника као и више од двадесет потписаних споразума, уговора и протокола о будућој сарадњи Србије и Русије.

Генерал Милан Мојсиловић, министар одбране Александар Вулин, премијерка Србије Ана Брнабић и амбасадор Русије Александар Боцан Харченко приликом дочека руске хуманитарне помоћи на аеродрому у Батајници, 03. април 2020. (Фото: Министарство одбране РС)
Генерал Милан Мојсиловић, министар одбране Александар Вулин, премијерка Србије Ана Брнабић и амбасадор Русије Александар Боцан Харченко приликом дочека руске хуманитарне помоћи на аеродрому у Батајници, 03. април 2020. (Фото: Министарство одбране РС)

Простор Балкана је својим географским, геополитичким и геостратешким потенцијалима одувек играо значајну улогу у историјском „тренутку“ војних сукоба, народних кретања, цивилизацијских судара и мешања, религијских „успона“ и „падова“, генерацијских рађања и умирања, живота и страдања. Балкан је својеврсни „геополитички крст“, „раскрсница“ путева, „чвор“ – историјски, политички, културни – који се вековима све јаче стеже и лавиринт у ком су се многи изгубили. Балкан је уједно и место контакта Истока и Запада, и геополитичка неминовност за остваривање кључних геополитичких и геостратешких циљева.

Остоја Војиновић је историчар и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] https://balkanist.rs/povratak-rusije-u-srbiju-vreme-da-se-sa-reci-predje-na-delo/?fbclid=IwAR0WV0NUl1hddXPbZqFveFE2I5C9qYeq0s7NqNKzlz4uHNGe2bUKl4PTf4g

[2] https://rtv.rs/sr_lat/politika/popovic-bez-rusije-nema-nezavisne-nacionalne-politike-srbije_1251616.html

[3] https://www.danas.rs/politika/ap-o-danasnjem-skupu-srbija-gradi-bliske-veze-sa-rusijom-i-kinom-uprkos-upozorenjima-sa-zapada/

[4] https://riafan.ru/1472961-valdai-teper-i-na-balkanakh-eksperty-obsudili-perspektivy-otnoshenii-rossii-i-serbii

[5] https://balkanist.rs/povratak-rusije-u-srbiju-vreme-da-se-sa-reci-predje-na-delo/?fbclid=IwAR0WV0NUl1hddXPbZqFveFE2I5C9qYeq0s7NqNKzlz4uHNGe2bUKl4PTf4g

Насловна фотографија: mup.gov.rs

Извор Нови Стандард